У сали за састанке Општине Соколац синмљена су свједочанстава за аудио-визуелну базу Меморијалног центра Републике Српске. Ова активност дио је ширег пројекта који се реализује у сарадњи са Градом Источно Сарајево и општинама које гравитирају овом граду, с циљем да се личне приче и сјећања на страдања у Одбрамбено-отаџбинском рату трајно сачувају од заборава.
Главни уредник аудио-визуелне продукције Меморијалног центра Републике Српске Миља Бркић истакла је значај биљежења свједочанстава људи који су у рату изгубили своје најмилије.
- Ту смо да забиљежимо свједочанства људи који су изгубили своје најближе у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату. Таква свједочанства важна су за чување сјећања и одавање поштовања онима који су дали живот за стварање Републике Српске, како би нове генерације знале ко су ти људи и како би остало трајно сачувано свједочанство о њима, изјавила је Бркићева.
Она је додала да ће међу забиљеженим причама бити и свједочанство Нике Кошарца, који је у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату изгубио двојицу синова, Спасимира и Миломира. Своју животну причу подијелио је на Томиндан, када прославља крсну славу, остављајући трајан запис о синовима који почивају на Војничком спомен-гробљу Мали Зејтинлик на Сокоцу.

Иако је на дан снимања прослављао крсну славу, Кошарац није пропустио прилику да свједочи о породичној трагедији и страдању својих синова, чија је погибија заувијек обиљежила живот њега и његове супруге.
Присјећајући се њиховог дјетињства и младости, говорио је о синовима као о вриједним, послушним момцима који су вољели да чувају овце и одлазе на село код дједа и баке.
- Када се све закухало, Миломир још није био стасао за војску. А када је дошло вријеме, на Хан Пијеску је одслужио војни рок. Касније су обојица била ангажована у Илијашкој бригади и сматрали су да је сигурније да буду заједно, присјетио се њихов отац.
И сам је, како је испричао, у више наврата био на линији на којој су му синови касније погинули. Радио је у шумарству, али су га повремено позивали да напусти радно мјесто и придружи се одбрани земље.
- То је била линија кроз неку шуму и врло је опасно било боравити ту, јер кроз шуму може неко проћи поред тебе, а да и не примијетиш. Тако се отприлике и десило, неки диверзанти су пришли њима са обје стране и тада је њих пет погинуло у истом рову, испричао је Кошарац.
Вијест о погибији синова стигла је 18. јануара, на Крстовдан. Тај датум остао је урезан у његовом сјећању као тренутак када се суочио са једним од најтежих губитака које родитељ може доживјети.
- Ја сам отишао тада у њихову команду и потврђено ми је да је то истина. Вратио сам се кући, а сутрадан смо их сахранили у сеоском гробљу 1994. године, присјетио се Кошарац.
Погибија двојице синова била је најтежи ударац у његовом животу, али су ратне околности донијеле и нова искушења. Са породицом је чак три пута мијењао мјесто боравка, а након егзодуса сарајевских Срба 1996. године нови почетак пронашао је на Сокоцу.
Ипак, ни долазак на Соколац није значио крај болним искуствима. Посебно тежак тренутак за њега и супругу био је пренос посмртних остатака синова из Сарајева на Нови Зејтинлик, што је доживио као њихову другу сахрану. Био је то још један болан чин у животу родитеља који су, уз губитак најмилијих, морали да прођу и кроз ратна пресељења и раздвајања од завичаја.

Сјећање на синове и данас је дио њихове свакодневице. На Крстовдан, али и на Томиндан, Нико Кошарац и његова супруга одлазе на Војничко спомен-гробље Нови Зејтинлик, гдје запале свијећу и, како каже, дођу да се испричају са својим синовима.
- Сваки пут дођу и представници Борачке организације, нису нас заборавили, рекао је Кошарац.
Утјеху и снагу да наставе живот пронашли су у братићима, који су им постали ослонац након ненадокнадивог губитка.
- Њих двојица су нам све и свја, поручио је Кошарац.
Биљежење оваквих свједочанстава има немјерљив значај за очување историјског памћења и истине о страдању српског народа. Личне приче попут ове свједоче о судбинама породица које су у рату изгубиле најмилије, али и о болу који није престао са завршетком ратних дешавања. Њиховим трајним чувањем будућим генерацијама оставља се свједочанство о људима, њиховим жртвама и страдању током Одбрамбено-отаџбинског рата, као и о страдању српског народа током двадесетог вијека.


























