Ветерани Фудбалског клуба „Гласинац“ окупили су се данас на стадиону „Бара“, мјесту на којем су многи од њих исписали најљепше странице соколачког фудбала. Дружење је било прилика да се евоцирају успомене на године великих успјеха, спортских подвига и пријатељстава, а након разговора и присјећања на славне дане клуба, окупљање је настављено уз заједнички ручак у Ћаваринама, у просторијама некадашње школе.
Међу окупљеним ветеранима био је и некадашњи капитен и дугогодишњи играч Душан Ковачевић, који је прве фудбалске кораке начинио 1964. године.
– У оно славно вријеме „Гласинац“ се такмичио у лиги са најбољим клубовима БиХ – „Жељезничаром“, „Сарајевом“, „Борцем“ и другим великанима. То су биле године када се за клуб играло срцем, а свака утакмица представљала је празник спорта. Након великог успјеха, послије рата је, нажалост, услиједио пад. Што се моје каријере тиче, након играчке, са Милошем Ђурковићем започео сам и тренерску причу у истом клубу. Више од четири деценије провео сам уз „Гласинац“, трудећи се да пренесем искуство млађим генерацијама. Данас, иако стадион има услове какве немају ни многи прволигашки клубови, интересовање за спорт није као некада. Једно вријеме клуб је био и угашен, што нас је највише болило и можда је управо то био повод да се окупимо и подсјетимо колико „Гласинац“ значи Сокоцу. Нису услови једини предуслов успјеха – потребни су добра организација, системски рад и континуирана финансијска подршка – рекао је Ковачевић.
Презиме Паунић годинама је било незаобилазно у историји соколачког клуба. Један од најпознатијих представника те фудбалске породице је Мишо Паунић, који је, поред „Гласинца“, носио и дресове „Жељезничара“ и зеничког „Челика“.
– Дебитовао сам за „Гласинац“ 1971. године са само шеснаест година. То су била времена када је било веома тешко изборити се за мјесто у великим клубовима, али смо фудбал играли прије свега из љубави и личног задовољства. Године 1978. потписао сам за „Жељезничар“, а сваки корак у каријери носим као драгоцјено искуство. Најљепше успомене ипак вежу ме за Соколац, гдје сам се вратио и играо све до 1989. године. И моја покојна браћа су била фудбалери, а млађи брат Мирослав, познат као Пик, играо је послије мене у „Челику“. Данас сам у пензији и радује ме што и даље у нашој породици постоји љубав према фудбалу. Мој унук данас наступа за „Партизан“ у категорији У17 и веома је талентован. Изгледа да је фудбал увијек био дио породице Паунић. Искрено се надам да ће млади препознати да спорт може бити пут ка здравом животу, успјеху и остварењу снова – поручио је Паунић.
Једно од најзвучнијих имена које је поникло у соколачком клубу је Милош Ђурковић, некадашњи голман ФК „Сарајево“, најбољи чувар мреже у бившој Југославији и касније турског „Бешикташа“.
–Као члан репрезентације Сарајевско-романијске регије већ сам имао запажене наступе, али моја каријера у суштини почиње 27. јула 1977. године на импровизованом стадиону у Брезјаку, у утакмици против „Сарајева“, која је завршена резултатом 2:2. Након тог сусрета добио сам позив да потпишем за један од најјачих клубова у БиХ, што је за мене била велика част. Било је тешких периода, сједења на клупи и бројних изазова, али упорност ме је довела до капитенске траке. Послије 1986. године одлазим у „Бешикташ“, а касније сам наступао и за „Адана Демирспор“. По завршетку играчке каријере вратио сам се у Соколац и једно вријеме радио као тренер у „Гласинцу“, клубу из којег сам поникао. Док сам био шеф стручног штаба, „Гласинац“ је изборио пласман у Премијер лигу БиХ. Након тога сам радио као тренер голмана у ФК „Сарајево“. Данас живим мирним животом и спорт пратим из љубави, јер је остао дио мене – рекао је Ђурковић.
Милоша Ђурковића међу стативама наслиједио је Илија Паунић, чији је отац такође бранио на старој „Бари“.
– Још као дјечак гледао сам оца како брани, а касније ме је водио и на радничке игре гдје смо заједно наступали. Голманска позиција је посебна и одговорна, јер без доброг чувара мреже тешко је направити велики резултат. „Гласинац“ је у вријеме када сам играо пролазио кроз различита такмичења и успјехе, стичући углед и популарност. Навијачи су некада живјели за свој клуб и пружали огромну подршку са трибина. По завршетку играчке каријере радио сам као помоћни тренер уз тренера Михајла Бошњака, у периоду када је клуб играо Премијер лигу БиХ. Пратећи развој Сокоца и клуба, помало је тужно видјети да данас нема оне атмосфере која је некада красила „Бару“, али вјерујем да се она може вратити – навео је Паунић.
Некадашњи капитен Зоран Кнежевић провео је чак 21 годину у дресу „Гласинца“.
– Клуб је у то вријеме био веома стабилан и биљежио је одличне резултате у републичкој лиги бивше Југославије. Тај континуитет трајао је све до ратних дешавања. Ипак, највеће богатство клуба нису само резултати, већ генерације играча које су прошле кроз „Гласинац“ и оставиле дубок траг у спортској историји Сокоца. Сви смо поносни што смо били дио те приче – истакао је Кнежевић.
Дружење је својим присуством увеличао и Рамо Мухић, који је у златно доба „Гласинца“ у Соколац стигао из рогатичке „Младости“.
– Мој тренер Вељко Ковачевић подржао је мој долазак у „Гласинац“, а у овом клубу провео сам пет незаборавних сезона. Управо овдје сам доживио праву афирмацију, иако сам касније играо на много већим стадионима и у свим лигама бивше Југославије. Ипак, подршку соколачке публике, која је знала да препозна труд и поздрави сваки гол, никада нисам заборавио. Касније сам играо за „Сарајево“, „Раднички“ из Горажда, „Јединство“ из Бихаћа и каријеру завршио у „Искри“. Мој млађи брат Енес је такође био фудбалер, али се кратко задржао на овим просторима, градио је каријеру у Бихаћу, па у ФК „Војводина“ Нови Сад, након чега наставља у једном клубу у Шевдској, гдје је касније радио и као фудбалски судија. Када данас вратим филм, невјероватно ми је како се некада радило. Данас се фудбалери траже међу дјечацима од најранијег узраста, а ми смо већ као млади били формирани играчи. Била су то нека друга времена, али љубав према фудбалу остаје иста – поручио је Мухић.
Међу окупљенима био је и Жељко Радовић Фудо, дугогодишњи вођа навијача Црвене звезде, касније и навијача са простора Источног Сарајева, али прије свега вјерни навијач „Гласинца“.
– Нема стадиона у бившој Југославији који нисам посјетио. Може човјек навијати за велике клубове, али „Гласинац“ се носи у срцу. Имао сам прилику да присуствујем финалу у Барију када је Црвена звезда постала шампион Европе, упознао сам многе велике фудбалске личности, али су ми једнако драге и успомене везане за соколачки клуб. Лично сам познавао Драгана Џајића, Дула Савића, а у програму „Радио Романије“ гостовао заједно са голманом Стеваном Стојановић, послије побједе у Барију. Љубав према фудбалу и пријатељства која су настала захваљујући спорту нешто су што траје цијели живот. Зато су оваква окупљања драгоцјена – подсјећају нас на времена која не смију бити заборављена – истакао је Радовић.
Данашње окупљање ветерана показало је да „Гласинац“ за некадашње играче никада није био само клуб. Био је школа живота, мјесто пријатељства и симбол једног времена у којем се за црвено-плаве боје клуба играло срцем. Управо због тога сви су са истом жељом напустили „Бару“ – да неке нове генерације поново врате соколачки фудбал на стазе старе славе.
