Његова светост патријарх српски Порфирије и архијереји истакли су у васкршњој посланици да је свијет у којем живимо све нестабилнији, а човјек све уплашенији, да се системи вриједности организовано и присилно мијењају у смјеру антивриједности, али да ови застрашујући догађаји нису посљедња ријеч историје, него позив на будност и утврђење у Богу.
„Обећања и уговори који су свечано потписивани брутално се газе. Сазнање о таквим вероломствима изазива насиље и све веће поделе међу народима, док се политички и културолошки јаз продубљује. На рушевинама умирућих цивилизација цвета духовна неизвесност и губитак смисла“, наводи се у посланици.
Додаје се да је одговор на то зашто се у том свеопштем мраку не препознаје и не види васкрсли Господ већ дат у самом Јеванђељу, јер васкрслог Богочовјека Христа нису одмах могли да препознају ни његови ученици и непосредни сљедбеници.
„То што васкрсли Христос није био одмах препознат не значи да се он скривао од људи него да је поштовао њихову слободу. На тај начин је поново показао и потврдио оно што је човеку од почетка даровано – слобода да се определи за Бога и да му из те слободе верује и служи“, истиче се у посланици.
Напомиње се да Христос није људском роду наметнуо истину васкрсења, него ју је положио у простор вјере.
„Шта би било да се Васкрсли јавио Пилату, стао пред Синедрион или се појавио на јерусалимским трговима? Тада би благовест о Васкрсењу постала демонстрација силе и моћи, а сама истина била би, на известан начин, наметнута. Уместо тога, Господ се јавља онима који Га љубе и тиме утемељује нове начине препознавања и прихватања истинског живота“, додаје се у посланици.
Његова светост и архијереји указују да без личног молитвеног и подвижничког односа није могуће ни упознати ни препознати Бога.
„Препознајемо Господа и у сваком људском страдању, којег, нажалост, има напретек, као и у сваком сиромашном, одбаченом и презреном, сусрећући Га у њима кроз делатну љубав“, наводи се у посланици.
Вјера у васкрсење, како се додаје, није само унутрашње увјерење него сила која обликује однос човјека према ближњима, према сваком човјеку као икони Божијој.
„Данас се, с посебном пажњом и бригом, молимо за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији, вековном историјском изворишту и духовном средишту српског народа, непосредно делећи с њима сва искушења и изазове с којима се непрекидно суочавају и крепећи их да истрају у свом сведочењу и да остану верни својој Цркви, вери и себи самима“, истиче патријарх Порфирије и архијереји у посланици.
Указују да није довољно вољети Косово и Метохију само на ријечима, већ да се та љубав мора преточити у дјела, у конкретну бригу о ближњима, у братољубива дјела милосрђа, старање о дјеци и о свима којима је помоћ неопходна.
„Не сме се допустити да се у свести нашег народа Срби с Косова и из Метохије представе као препрека или сметња неком будућем, наводно бољем животу. Без њих, без наших косовско-метохијских Срба, без Срба Старе Србије, нема бољег живота ни за кога од нас“, наводи се у посланици.
Његова светост и архијереји истичу да је српски народ један и једно тијело у Христу, повезан истом вјером и истим страдањем, али и истом надом и истим прослављењем.
„Загрлимо једни друге и рецимо и онима који нас мрзе: Браћо! На крају, који је и почетак, сложно запевајмо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши и онима у гробовима живот даровавши“, закључује се у васкршњој посланици СПЦ.
Патријарх српски Порфирије и архијереји поздравили су православне вјернике традиционалним поздравом – Христос Васкрсе!
