Данас је 16. јуни – Дан одбране Сарајевско-романијске регије. Прошла је тридесет и једна година. Каже се да вријеме лијечи све. Не лијечи. Само нас учи како да живимо са живим ранама које прокрваре сваки пут када се прекрстимо пред споменицима бораца.
За Жељка Поповића, борца и старјешине, који је учествовао у одбрани Сарајевско-романијске регије током јунске офанзиве 1995. године, сјећања на те дане и данас су жива. Иако је тада имао само 21 годину, каже да су околности у којима су се нашли млади људи врло брзо наметнуле зрелост и одговорност.
–Кључну улогу у одбрани овог простора имали су борци Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске, корпуса који се често детерминише као најтврђи бедем у одбрани. Наш корпус је бранио кичму, стратешки интерес Републике Српске. Одбијено је чак 35 непријатељских офанзива, бранећи своја огњишта и простор који им је био повјерен, да би на крају, потписивањем Дејтонског мировног споразума све су то морали напустити и кренути у чувени егзодус сарајевских Срба, најпотреснији чин страдања у новијој историји српског народа – истакао је он.
Поповић се присјетио посљедње и највеће комбиноване нападне операције удружених снага такозване Армије БиХ познате под кодним називом „Текбир 1995“ или скраћено „Т“, чији је циљ био да се потпуно униште снаге Сарајевско-романијског корпуса, да се изврши деблокада Града Срајева по вањском прстену и да након тога дође до спајања снага Армије БиХ преко Рајловца, Вогошће, потом праваца Високо, Хаџићи, Блажуј, Коњиц, а са треће стране преко Трнова до Дрине и споји са Гораждом. Али, Сарајевско-романијски корпус није био обична војска. То је била зидина саздана од људских тијела и јединственог циља.
–План је био да се створи једна огромна територија од Горажда, преко Сарајева, Зенице, Тузле све до Брчког. Са друге стране, план је био да се ослободи огроман мобилизацијски потенцијал Сарајева који би се у наредним борбеним дејствима искористио за заузимање цијеле територије бивше БиХ. Током 16. и 17.јуна 1995. године, борци Сарајевско-романијског корпуса извојевали су највећу борбу, заустављајући огромну непријатељску офанзиву. Евидентно је да су противничке снаге, након почетка офанзиве, оствариле почетне успјехе на појединим правцима. Међутим, брзом консолидацијом наших јединица офанзива је већ 17. јуна заустављена на готово свим линијама, изузев Трескавичко-трновачког правца, гдје су борбе настављене нешто дужи период – навео је он.
Подсјетио је да је цијена слободе овог краја била огромна.
–Само на простору Сарајевско-романијске регије је 4.210 прекинутих младости и неиспричаних прича. Не заборављамо ни 25 погинулих руских добровољаца и више од 3.000 цивилних жртава рата, док је преко 10.000 бораца рањено. Када се ти подаци упореде са бројношћу корпуса, долази се до поражавајуће чињенице да сваки четврти мој саборац више није дочекао свитање – рекао је он.
Према његовим ријечима, обавеза данашњих генерација јесте да чувају сјећање на погинуле борце и његују традицију Одбрамбено-отаџбинског рата.
– Наша света дужност је да памтимо наше погинуле саборце, да његујемо културу сјећања и да њихова жртва никада не буде заборављена. Док год куца и посљедње срце нас који памтимо јун 1995. ми ћемо свједочити о херојству, о патњи и о непокору Романије. Нека им је вјечна слава и хвала. Ми смо своје одбранили. На новим нараштајима је да то сачувају од заборава. А заборав би био највећи гријех нас живих и покољења која долазе – поручио је он.
Осврћући се на лично искуство из минулог ратног периода, навео је да је имао 21 годину. Био је један од младића, који је тек требало да живи снове. Али историја им није дала избор, напротив, натјерала их је да сазрију много прије.
– Иако млад, сматрао сам да разумијем тежину ситуације у којој се налазимо. Био сам оптимиста и вјеровао сам у наш народ и нашу борбу. Одзив соколачког батаљона на мобилизацију у Првој романијској бригади био је већи од 96 одсто, што довољно говори о одлучности људи да бране своје домове и породице – рекао је он.
Први батаљон Романијске бригаде бранио је подручје Нишићке висоравни и тог дана погинула су четири борца.
– Отац и син Ђуревић, Косорић, Парлић… Јутрос смо им изашли на помен и још увијек једнако се стеже у грудима над њиховом жртвом. Неколико дана након њих, изгубили смо још шест бораца. Тако да је тај батаљон Прве романијске пјешадијске бригаде дао немјерљив допринос. Нека је вјечна слава и хвала за свих 23.752 погинула борца Војске Републике Српске – закључио је Поповић.
Свједочење Жељка Поповића затвара круг сјећања, али оставља живу рану која ни након три деценије не зацјељује.
