У рубрици „Времеплов“ присјећамо се приче из Соколачких информативних новина (СИН), објављене у јулу 2007. године, коју потписује новинар Велемир Елез.
Дуго ће живот путовати Романијом, а у њему се неће наћи човјек који ће на чудесан и необјашњив начин улазити у душу трава, као што је то чинио чувени травар Јово Мијатовић. Можда то вријеме неће ни доћи.Прије шест деценија, мало село Загајеви, смјештено на тромеђи општина Рогатица, Пале и Соколац, постало је мјесто похода невољника, болесних, најчешће оних од којих су и најелитније здравствене установе дизале руке. Тражили су здравље, коју годину живота више у Јововим травама, чајевима и мелемима. Због Јова и његових Загајева, у мјесту Иван поље, на путу Подроманија-Рогатица, у то вријеме, стајао је путоказ истесан од дрвета на коме је писало „Јовина станица. Ту су се формирале колоне и макадамским друмом, шумом и ливадама путовале према малом селу и спасењу.
Наравно, власти су се љутиле и тешко подносиле травареву популарност. Јово, висок, стасит, ватреног корака, обучен у стару романијску ношњу, изазивао је пажњу гдје год би се појавио. У шетњи сарајевском Башчаршијом, догађало се често да трговци напуштају своје радње и трамваји закасне на полазној станици, да би радознали поздравили романијског травара. Исто би се дешавало на улицама Београда, Новог Сада, Ниша, Крагујевца и других градова којима би Јово пролазио. Само су Соколац и Рогатица, ко зна због чега, били хладни и намргођени према човјеку који им је имена кроз свијет носио. У вријеме комунистичке борбе против надриљекарства и сваке појаве „приватног размишљања“ властитом главом, Јово је често био у затвору.
Дешавало се да га полиција, по налогу оних из Комитета, спроведе у затвор, а када би неком битнијем тешко обољелом прогонитељу требала трава спаса, враћан је из зиндана док не обави посао. Потом, поново у ћелију, на преваспитавање. Полицијска „марица“ је, у то вријеме, „дежурала“ у дворишту Мијатовића. Дешавало се често да народ у Рогатици опсједне судницу, да гласно протестује због прогона народног љекара, да судије попусте пред народним гњевом и ослободе га, а он би, потом, на улици обављао прегледе.
Дуга је листа имена људи које је народни љekar са Романије отргнуо из загрљаја смрти. Након травареве терапије, у којој је одлучујућу улогу имала природа, отписани су одлазили на контроле у болнице, гдје их је чекала збуњеност и невјерица врхунских стручњака.
Лијечио је и знамените људе – политичаре, привреднике, глумце, спортисте, официре… Путовао је и у Америку, на позив тадашњег актуелног предсједника Никсона, да помогне у лијечењу његовог тешко обољелог сина. Романијски травар је врхунски обавио посао и вратио радост у породицу првог човјека најмоћније земље. Тешко је „ошамарио“ свјетска достигнућа у медицини. Добио и дарове од великог Ричарда, прстен на коме је угравирано име познатог државника који је с поносом носио. И генерал југословенске војске, некада прво име ЈНА – Никола Љубичић, тражио је лијек за своје болесне бубреге код травара из Загајева и нашао га. Поклонио Романијцу чаробњаку ловачки карабин. Још је било познатих имена која су, упркос атацима на човјека који је познавао моћ природе, долазили Јову по лијек. И данас се могу срести осамдесетогодишњаци, крепки старци, пацијенти Јовови, људи, који су према налазима љекара специјалиста, требали да умру прије четири деценије. Треба само видјети њихову радост при помињању имена легендарног травара. Полицајац Мишо Суботић није међу живима.
Најпознатија словеначка клиника послала га је кући као неизљечивог. Травар Јово је младог полицајца лијечио као своје дијете. Живио је, након травареве терапије, још 22 године. Када је посјетио Љубљану и љекаре који су му предвиђали још само
мјесец дана живота, нису га могли препознати. Гледали су у њега као
привиђење. Наука која је ушла у тајне човјекове енергије, каже да „ауру“, енергетски
омотач, има свако људско биће. Најсавршеније „ауре“ су бијеле боје. Људи који их посједују имају чудновату моћ, а она се, речено једноставно, огледа у томе да је свака трава узета из њихових руку љековита. Само три човјека на планети, у посљедњих неколико вијекова имала су „ауру“ бијеле боје. То су Васа Пелагић, Јово Мијатовић и један Кинез. Свевишњи је, дакле, подарио романијском народном љекару оно што другима није.
У хришћанству име Јован је синоним имену Иван. Траве се беру на Ивањдан и од њих се плету вијенци и стављају се на врата кућа, а то се ради „да болест не би ушла у кућу“. Ивањско цвијеће је заштита од негативне енергије, каже Спасоје Влајић, београдски научник, творац чувене „свјетлосне формуле“. Ништа се случајно не дешава. Није случајно познати травар са Романије добио име Јован.
Помагао је болеснима, отимао их од смрти, био познат по ведрини и уживању у животу. Остаће вјечна тајна, шта је познатог народног љекара натјерало да „дигне руку на себе“, посебно ако се зна да је и у позним годинама имао савршено здравље. У септембру 1986. године, када се примицао деведесетој, одлучио је да напусти овоземаљски живот. Никакву поруку није оставио.
Волио је жене
Травар Јово је често био у друштву младих и лијепих жена. Волио их је, а и оне њега, његов темперамент и умилну причу. Трошио је и велики новац на та топла дружења. Његова супруга Милена мирно је то подносила. Није га, због те страсти, како кажу на Романији – „ни криво погледала“.
У малом селу Загајеви, успомене на великог травара чува Јовов син Милија и његова супруга Јања. Ту је често и унук Деливоје, са синовима и супругом. Јовова супруга Милена умрла је 1983. године. У вријеме свакодневног опсједања од стране болесних
и несрећних њиховог дома у Загајевима, тиха жена, кажу, за сваког је знала пронаћи ријечи утјехе, скувати кафу и гладног нахранити.
Милена и Јово изродили су шеснаесторо дјеце – 11 синова и пет кћери. Јовови синови и кћери, осим Милије, који је остао на огњишту предака, расули су се по простору бивше Југославије. Најстарији син Васо, који је живио у романијском селу Вукосављевићи, није међу живима. Недавно је овоземаљски живот напустио и син Милоје, који је био настањен у Хан Пијеску. Момчило и Саво живе у Оџацима, у Бачкој. Маријан је у Ријеци, Милош у Београду. Кћерка Раденка Томчић живи у соколачком селу Вукосављевић и, Војка Илић у Београду, а Миља Шобић у Лозници. Међу потомцима је двадесет петоро унучади и четрдесеторо праунучади.
Траварева радна соба у Загајевима, скоро двије деценије је у тишини и успоменама. На зиду Јовова народна ношња и одјећа његове супруге Милене, фотографије на којима су забиљежени срећни тренуци из прошлости, сусрети са познатим и „малим“ људима, осмијеси излијечених и туга оних који су тражили избављење, састајања Мијатовића рода у времену када их је у Загајевима било много више. У његовој соби дозвољено је само младима да се веселе у вријеме обиљежавања крсног имена Мијатовића – светих Јоакима и Ане. Праунук Зоран има посебну привилегију да спава на кревету чувеног прадједа. Њега је дека, као четворогодишњака, љуљао у крилу и водио на краћа путовања.
У сјећању Јовових потомака је прича да је своје искуство и умијеће преносио на млађе. У томе се силно трудио. Чинио је то, због прогонитеља, у строгој илегали. Слушали су травареве успомене са бројних путовања. Унуци су му знали често, у вријеме кратког одмора, везати очи и доносити једну по једну травку. Он их је по мирису препознавао и непогрешиво изговарао њихова имена. Млади су то контролисали уз помоћ књига о травама. Могао је, кажу, у једном трену, по мирису препознати више од педесет врста трава. Унук Деливоје ће, како нам рече, наставити тамо гдје је дјед стао. Као основац и средњошколац писао му је рецепте. У витринама травареве радне собе има их преко пет хиљада. Деливоје их више од половине зна напамет. Вели да долазе они којима је потребна помоћ трава поново у Загајеве.
Траварица
Јово је патентирао и чувену ракију „романијску траварицу“. Љековите траве мијешао је са шљивом пожегачом. Ракија је добила „зелено свјетло“ на познатом београдском институту. Велики комбинат „Таково“ уврстио је у свој производни програм. На омоту флаше налазио се лик народног љекара са Романије. Све до почетка минулог рата она се производила и пила у кафанама. Посљедњу боцу искапио је Јовов унук Деливоје са својим саборцима, у вријеме Отаџбинског рата. Остао је рецепт за траварицу. Можда ће поново да разгаљује душу боема у кафанском диму подно Романије.
Легенда о Јову травару путује подно Романије. И данас времешнији кондуктери у аутобусима који саобраћају на путу према Рогатици, Иван поље називају „Јововом станицом.
