У рубрици „Времеплов“ присјећамо се приче из Соколачких информативних новина (СИН), објављене у три дијела у бројевима 136, 137 и 138, током 2008. године, коју су приредили новинари Велемир Елез и Грујо Караџић.
Романијац Младен Зековић, који живи и ради у Чачку, познати народни гуслар и љубитељ епске поезије, забиљежио је на магнетофонску траку сјећање на године Првог свјетског рата, добровољачко путешествије свог оца Јована. који је рођен 1892. године. Јован је преминуо 1984. године. Његов син Младен је 1978. године забиљежио Јованово сјећање, у коме је српски добровољац испричао свој ратни пут од 1915. до 1918. године, као и животни пут све до 1920. године. То казивање човјека, носиоца високих одличја – медаље Милоша Обилића, француских и румунских одликовања, Младен је уступио нашој редакцији, са жељом да се та прича нађе у новинама.
Послије сарајевског атентата на Фердинанда, Србе, настањене од Дрине до Сарајева, ресељавали су у Босанску Крајину. Тада сам се нашао у општини Кључ, у селу Бравско. Већ сам био пунољетан.
У дом мога газде, код кога сам боравио у избјеглиштву, стигао је позив за аустријску војску. Домаћин намјести са властима, и ја, умјесто његовог сина, 1915. године будем позван у војску Аустроугарске. Нашао сам се у Будимпешти. Након два мјесеца, послали су нас на фронт у Галицију. Био сам у саставу Двадасет другог батаљона. Било је то напорно пјешачење. Водиле се борбе између руске и аустријске војске. Нисмо знали шта нас чека, а обуку нисмо добро савладали.
Било је Србима изузетно тешко тада у аустријској војсци. Сва права смо изгубили због сарајевског атентата. Хрвати и муслимани су имали велике повластице у поређењу са Србима. Ми смо постављани на најопаснија мјеста на линији фронта. Храна је била слаба, униформа никаква. На ногама опанци фашњаци и увојачи око ногу, кише, сњегови, промрзлине, мука голема… Псују нам Хрвати и муслимани краља Петра и кћерку Јелену, за коју нисам знао ни да постоји. Ти се, и након силних псовки и увреда, не смијеш ни јавити.
Био сам прилично несташан, због чега сам се често налазио на рапорту. Имао сам срећу да је у том времену у нашој јединици један од официра био мој земљак Хамид Кукић, родом из Кнежине код Сокоца. Када, на рапорту, прођем ниже старјешине, долазио сам код њега. Он је увијек удаљавао оне који су ме привели. Очински ме савјетовао да се оканим несташлука у тешком ратном времену и да ме такво понашање може коштати главе.
– Чувај се, Јоване, јер те ни ја не могу спасити ако тако наставиш, често ми је говорио Хамид.
Помогао ми је много тај човјек. У више наврата хтио је да са мном нешто озбиљно разговара, али би у пола приче застао, јер, примјетио сам то на њему, није имао довољно повјерења у мене. Пребјегао је на руску страну. Срео сам га једном у неком мјесту Разделна, на једној жељезничкој станици, у друштву Рускиње. Познао ме је и са мном се пољубио. Тада ми је признао да ми је хтио рећи о бјекству из аустријске војске, али није био сигуран да ћу ту тајну сачувати. Прешао сам тада у композицију којом се он возио.
Једне ноћи поведу нас на пред стражу до саме жице. Ишао сам у првом реду. У другом реду, иза мене, ишао је мој земљак Душан Велетић, родом из Калиновика. Помрчина је, киша пада, ништа се не види. Окренем се, повучем Душана из другог реда до мене. Распоредили су нас у ровове до саме жице. Питам командира да ли се Душан и ја смијемо састајати. Добијам одговор да је то строго забрањено, јер морамо ракетама освјетљавати границу и повремено пуцати да се Руси не приближе нашој линији. Разводник се врати, у рову је вода, ја се ослободим све муниције, осим оне у пушци и фишеклијама, дотрчим до Душана и кажем му да бјежимо Русима.
– Не, Јоване, ако бога знаш, жица је широка, нећемо успјети, убиће нас на жици, каже Душан.
– Ако ти нећеш, ја одох, велим и потрчим право према жици. Почео сам се провлачити, руке и ноге искрвавио, униформу поцијепао, очекивао пуцањ у леђа, али, на сву срећу, прешао сам жив.
Када сам се избавио из жице, потрчао сам према Русима. Нисам смио далеко од жице. Ускочио сам у напуштене ровове. Умор, страх, не могу да дишем, срце хоће да искочи из груди. У тој борби за ваздух чух глас – „Јоване, Јоване, дођи да ми помогнеш“. Душан је потрачао за мном. Искочио сам из рова, загазио у жицу и извукао Душана. Огребани, крвави, промрзли и гладни, ноћ смо провели у рову пуном воде.
Када је разводник дошао да обиђе стражу и примијетио да нас нема, дао је узбуну. Почела је паљба у нашем правцу. Руси мисле да пуцају на њих. Отворила се борба преко нас. У кишној и мрачној ноћи могли смо дукате бројати од свјетлости испаљене муниције.
Пред зору борба се почела стишавати. Душан вели да ће позвати Русе да се предамо, а ја га молим да то учинимо када потпуно сване, јер у ноћи ће помислити да смо бомбаши и побиће нас. Међутим, Душан је почео да виче, јер, како рече „свакако ћу црћи у овој води, нека ме убију, свједено ми je“. Видимо, на хоризонту, Руси излазе из земље. Учинили су ми се много високи. На наше гласе опколише нас. Упрли у нас пушке „московске“. Један од њих ускочи до нас, ухвати нас за оно мало дроњака што је остало од униформи. Поведоше нас, гледају нас, смију се нашем изгледу, питају да ли смо сами прешли границу… Питају нас да ли смо православци или они други. Ја кажем да смо Срби, издекламујем „Оче наш“ без грешке, а они кажу „харашо“, нуде цигаре… Кажем Душану да нас неће вратити назад, а он потврђује. Један од руских војника нам нареди да пођемо за њим. Ишли смо кроз траншеје, док не стигосмо пред једна врата од трске. Рус уђе, ми стадосмо пред вратима. Све је то гдје стојимо у земљи. Позва нас да уђемо. Видио сам да се ради о вишим официрима. Вјероватно је то било командно мјесто. Почели су да нам цртају на папиру и тражили да кажемо гдје се налази аустријска војска – пјешадија, коњица, артиљерија, позадина и друге јединице. Ми га нисмо разумјели. На орману су биле векне хљеба. Више смо у њих гледали него у њихове папире, што је примијетио официр и наредио да нам дају по хљеб и порцију чаја, што смо халапљиво појели. Некако смо се споразумјели, након чега су нам наредили да кренемо назад, путем куда смо дошли, до мјеста гдје смо се предали.
-Душане, ево хоће да нас врате,кажем. Станем и повичем: ,,Нећу назад, убијте ме овдје“. Један војник ме гурну напријед и опали ми шамар. Одмах промијених понашање, али постојала је опасност да на том мјесту изгинемо и ми и руски војници. Када су видјели да ми нећемо даље назад, тражили су да им кажемо гдје су распоређене аустријске јединице. Потом су одредили једног Козака да нас води у сабирни центар. Козак је јахао коња, а ми ишли пјешке. У појединим моментима толико се од нас знао удаљити, да смо помислили да му је намјера да нас остави.
Стигли смо у Трнопољ. Било је ту Нијемаца, Мађара, Хрвата, муслимана, који су заробљени. Међутим, и нас који смо добровољно прешли на руску страну, стрпали су у логоре са осталима. У царској Русији није било мало официра који су били против рата са Њемачком и Аустрогарском. Многи су се бојали новог таласа револуције. У заробљеничким логорима гдје су команданти били германофилски настројени, однос према Југословенима био је најгори. Дешавале су се и овакве сцене: Командант логора, руски царски официр, пита пред стројем сваког заробљеника: „Шта си ти – Мађар, а ти Срб“, након чега креће гњев и те- шке ријечи: „Ти си цароубица, атентатор, убили сте престолонасљедника у Сарајеву, убићете и неког другог“. Ако си покушао да то објасниш, обавезно би ти рекли: „Да ви то нисте учинили у Сарајеву, рата не би ни било“.
Добровољци из бивше краљевине Југославије
У књизи Петра П. Јовића и Николе Б. Поповића „Добровољци 1912 -1918“, налазе се подаци колико је из Русије упућено добровољаца са простора Краљевине Југославије у Солун. Из Хрватске 2.788, БиХ 4.315, Далмације 35, Баната и Бачке 4.008, Срема 1.339, Словеније 45. Славоније 45 и Чешке 47. Укупно 13.536 добровољаца. До ових података дошао је Младен Зековић, који је забиљежио казивање свог оца Јована.
У новембру 1915. године, изасланиксрпске војске у Русији добио је одобрење руског цара и врховне комаде да се убрза прикупљање добровољаца из заробљеничких логора. Руске власти, умјесто да то потпомогну, настојале су да то тече веома споро. То се одразило и на вријеме формирања добровољачких јединица у Одеси. Добровољци – Срби, Хрвати, или Словенци, бивши аустроугарски војници, били су у очима царских официра Русије „издајници цара“.
Ускоро се, ипак, стање почело да мијења. Почели су нас груписати у посебне логоре. Душан и ја пребјегли смо 1916. године, уочи дана Светог Луке – Лучиндана, па смо имали среће да нас распореде по селима, гдје смо са руским сељацима успоставили пријатељство. Био сам распоређен код црквеног клисаре. Тај брачни пар није имао дјеце. Због поштеног обављања сеоских послова, много су ме завољели. У кући се није смјело пушити. На зиду је било много икона светаца. Који год владика умре, његову слику окаче на зид. Оду једном клисара и његова жена у цркву. Останем сам и рије- шим да запалим цигару. Гледају ме свеци са зида, попењем се на столицу и све иконе окренем према зиду. Стиже клисарина жена, види ме да пушим и иконе окренуте, много се наљути, псује ме. Скочим на столицу и иконе вратим како су и биле окренуте. Увече стиже газда. Жена му рече шта сам урадио, а он се слатко насмијао. Када сам од њих одлазио, дуго су плакали.
Не сјећам се дана када сам дошао на позив у бараку у којој су боравили логораши. Видим, на капији се вијори српска застава, а у позадини српски официри у униформама, са еполетама, сабљама… Нисам могао да вјерујем да ћу их срести на том мјесту.
Изнијели су сто поред капије логора. На сто се попео један од официра и поче говорити: „Драга, браћо, ви више нисте руски заробљеници. Од данас сте припадници славне српске војске. Ко има од браће Срба са територије Босне и Херцеговине и других крајева наше отаџбине нека иступи напријед. Појурили смо сви, један преко другог, страхујући да ће официр рећи „доста“. Када су нас постројили, официр је наставио говор: „Драга, браћо, Србија је у рату са Аустроугарском. Аустроугари су објавили рат Србији. Ко воли своју мајку Србију, своје најдраже: мајку,оца, брата, сестру, дјецу, нека пође у одбрану своје отаџбине“.
Пјесма пред одлазак у бој на Добруџу
Умријет ћемо сви до једног,
Ил’ слободу сви имати.
Из потока крви наше
слобода ће заблистати.
Један од официра је биљежио наше личне податке. Ту смо се задржали неколико дана, колико нам је било потребно да се спремимо за покрет.
Било је у тој бараци и припадника других народа – Мађара, Хрвата и других, који су избјегавали да се пријаве у добровољце, мислећи да ће се тако прије вратити кући. Посебно сам запамтио мог земљака, Саву Боровину из Долова, човјека огромне физичке конструкције и дивовске снаге. Он је, у току ноћи, улазио у бараку и премлаћивао оне што се нису хтјели пријавити у добровољце. Занимљиво је рећи да за нашег Саву у цијелој царској Русији нису могли наћи одговарајућу униформу. Носио је цивилно одијело. Погинуо је на Добруџи у борби прса у прса са Бугарима. Нашли су Саву у рову мртва, а око њега дванаест мртвих Бугара.
Из логора смо кренули на ратиште. Један дио пјешице, а други возом. У Кијеву смо се састали са официрима који су дошли са Крфа. Од Кијева смо возом путовали до Одесе.
Униформе и оружје смо добили одмах, по доласку. Била је то наредба цара Николаја у Одеси, од 11. фебруара 1916. године. За команданта добровољачке дивизије српске војске у Русији постављен је ђенералштабни пуковник Стеван Хаџић. Министар војни је 21. фебруара одлучио да добровољачка организација у Русији носи име Српска добровољачка дивизија. Ми што смо дошли са ратишта одмах смо се укључили у јединицу , а они који нису имали обуку морали су кроз њу проћи да би ушли у ратне окршаје. Јединица се спремала на Добруџу.
Распоређен сам у Прву дивизију. Командант батаљона био је потпуковник Радослав Живковић. Убрзо сам, по наредби команде корпуса, прекомандован у митраљеско одјељење, гдје ми је командир био капетан прве класе Драгутин Живановић.
Полазећи у борбу на Добруџу, добровољачка дивизија бројала је 15.000 војника. Након повлачења из борбе, доласка у Измаил, на Дунаву, у свом саставу имала је само 3.500 способних бораца за борбу. Нико од добровољаца није пао у руке непријатеља, јер су тешко рањени знали, да ће, уколико их заробе аустријски војници, завршити на вјешалима. Многи, због тога, са собом нису носили лична документа.
Страшне смо борбе водили око Азмаче, Кара-Муфалтара, Енџе – Махале и многих других мјеста. Биле су то борбе прса у прса, ускакање у ровове непријатеља. Мој шињел су више пута изрешетали меци, али ме, на срећу, није ниједан окрзнуо. То говори да човјек, заиста, треба имати много среће да би остао читав у тим страшним догађајима. У тешким борбама налазило се доста Југословена. У Одеси, са нама, били су Алекса Дундић и Данило Срдић, који су се касније укључили у редове Црвене армије и постали легендарни револуционари у Русији.
Послије крвавих борби на Добруџи, дивизија се повукла преко Одесе у дубоку позадину да би се опоравила и попунила редове. Једни су отишли Безовку, а моја јединица у Вознесенск. На молбу ђенерала Михајила Живковића, влада Керенског одборила је евакуацију добровољаца из Русије.
Једног јануарског дана 1917. године, трећи и четврти пук постројили су се пред корпусним штабом у Вазнесенску. У трећем пуку стајао сам са својим саборцима – добровољцима. Са десне стране команданта корпуса, ђенерала Михаила Живановића – Гвозденог, на коњу бијеле боје јахао је високи царски гост из Петрограда. Пред свечаним стројем стајао је велики књаз Сергеј Михаилович Романов. Дијелио је одликовања која је руски цар Николај Други додијелио добровољцима за јунаштво на бојевима на Добруџи. Два георгијевска крста за показану храброст на бојном пољу, из руку великог књаза, примио је и наредник Данило Срдић. Потом су дијељена српска и румунска одликовања. У том строју и ја сам примио српско и румунско одликовање.У част великог царског госта, трећи и четврти пук продефиловали су парадним кораком улицама Вознесенска. Био је то срећан дан, али и дан великих напора.
Слиједе нови догађаји. Транспорт корпуса почео је 1917. године. Почела је Октобарска револуција. Појавила се и озбиљна бојазан да ће се око половине добровољаца, колико их је још остало у Русији, изгубити у вихору револуције. Али, захваљујући бризи руске владе, транспорт је почео 16. новембра 1917. године.
Путујемо на солунски фронт. Цијела дивизија остала је у царској Русији. Неки њени припадници укључили су се у редове Црвене армије, други нашли посао у руским предузећима, а трећи су се неким, само њима знаним, путевима вратили кући.
Ја сам био у трећем пуку наше дивизије, која је бројала четири хиљаде војника и 225 официра. Догађаји се нижу.
Деветнаестог новембра 1917. године, стижемо у Полтаву. Путовали смо преко непрегледне руске равнице. Вагони су били подешени за далака путовања, са великим пећима за гријање.
Двадесет другог новембра стижемо у Курск. Пробијали смо се кроз средњу руску висораван. Овдје су људи и природа много суровији него што су у Украјини.
Двадесет четвртог новембра долазимо у Тулу. Ту смо срели разноразне крадљивце, бјегунце и дезертере, који су револуционарни покрет користили да би се богатили.
Двадесет шестог новембра стигли смо у Москву. Пред нас је изашао представник града да би упозорио команданте наших ешалона да се не би мијешали у њихове унутрашње ствари. Када му је речено да може бити спокојан, јер је наше путовање организовано кроз Русију да би што прије стигли на солунски фронт, он се повукао. Све потребне мјере предострожности су предузете са на- ше стране. Лоцирали смо се на споредни колосијек. Дуго смо стајали на малој станици, на периферији великог града.
Осмог јануара 1918. године, на први дан нашег Божића, боравили смо у касарни на станици.
Шеснаестог јануара стижемо у Волгород. На том путу имали смо војну пратњу. Два ешалона кретала су се истовремено по двоструком колосијеку, један поред другог. То су били војници бољшевици. Осамнаестог јануара стигли смо у Вјатку. Наш воз је још у Волгороду укључен је на транссибирску пругу – за Урал, Сибир и далеки исток. Путујемо четири дана, равница покривена маглом.
Двадесетог јануара долазимо у Перн, велики индустријски град на ријеци Ками. Ту смо видјели велике групе заробљеника, тумарају станичном зградом, у аустријским униформама. Највише је било Аустроугара, Мађара, Чеха, Словака и Хрвата. Било је и нешто мало Срба.
Двадесет другог јануара стигли смо у Јекатеринбург. То је главни град Уралске области. Налази се у подножју високих масива Урала, кроз који смо се два дана пробијали. Ту се укрштају пруге из Волгорода, Омска и Иркутска. Ту гледамо невиђено комешање народа, међу којима је велики број оних који су бјежали од револуције.
Двадесет и осмог јануара осамнаесте долазимо у Тјумен. По поласку воза из станице, двојица добровољаца су муњевито отворила задња врата и побјегли у мрак. Вјероватно, са жељом да се врате кући.
Од 25. до 26. јануара, путујемо до Омска, великог града на ријеци Иртиш. Ту смо за јело добили само чај и попару. Ту су се и жељезничари одмарали. Одмор неопходан да би се обезбиједили угаљ и храна.
Крфски епитаф
На споменику српским ратницима на гробљу у Сан Матијасу, на Крфу, уклесани су ови стихови:
На хумкама у туђини
Неће српско цвеће нићи.
Поручите нашој деци:
Нећемо им никад стићи.
Поздравите домовину,
Пољубите родну груду.
Спомен за слободу
нека ове хумке буду.
Двадесет и седмог јануара, на Савиндан, стижемо у Николајевски. Претходно смо три дана путовали сибирском равницом.
Дан послије, долазимо у Краснојарск, град који је смјештен на обронцима источног Сајана. Ту је било и ведрих догађаја. Причали смо о јунаштву и борбама у Добруџи, величали себе и своје старјешине. Ја сам пјевао епске пјесме без гусала. Грлили смо се и пјевали романијске пјесме.
Тридесетог јануара стижемо у Иркутск. Ешалон је ушао у станицу. Прозори вагона оковани ледом. Ту се нашло пет ешалона и онај који је враћен са сјевера. Ту смо се задржали због набавке хране и других потрепштина. Стигли смо у нову и непознату зону руске земље. Боравили смо у том граду од 4. до 6. фебруара 1918. године.
Петог фебруара дошли смо у Манџурију. То је варошица на граници према Кини и налази се у саставу Сибира. Не виде се трагови фебруарске и октобарске револуције. Ври као у кошници. Ту су били смјештени козаци и припадницин других родова руске војске, чији је командант био генерал Семјенов.
Шестог фебруара дошли смо у Харбин. Путујемо од руске границе кроз кинеску територију, такозваном „манџурском жељезничком пругом“, која је у својини Русије, јер су је Руси саградили да би своју земљу повезали са Владивостоком.
Седмог фебруара осамнаесте стижемо у Чан-Чун, гранично мјесто смјештено између кинеске Манџурије и велике територије коју су Јапанци, послије руско-јапанског рата, одвојили од Кине. Ту смо ушли у јапански воз у коме није било гријања. Налазимо се у теретним вагонима, лежимо на асурама. Посјетио нас је љекар и прегледао. Болесни су смјештени у вагоне Црвеног крста. Истог дана, улазимо у станицу Чун-Зу-Лин. Сви дрхтимо од зиме. Ту смо наложили ватру и огријали се. Наређење да улазимо у вагоне. За вечеру смо добили два кувана јаја и бисквит.
У раним јутарњим часовима смо на станици Тјелин. Јапанци су нам наредили да изађемо из вагона. Поред ватре примили смо доручак. Потом смо допутовали у Мегден, гдје је такође услиједило гријање поред ватре на отвореном и хладан ручак. Враћамо се у вагоне. Врата се одмах затварају.
Солунско јунаштво и тегобе поратног живота
Деветог фебруара 1918. године стижемо у Дајран. Улазимо у пристаниште Даљани. Педантни, углађени и гостољубиви јапански официри наше ешалоне доводе у само пристаниште и наређују брзи излазак из вагона. Затим нас постројавају и, уз пратњу јапанских старјешина, одводе на празан простор, на самој обали мора, ограђен и опкољн броним стражама. Ту стојимо три сата. Пушење је забрањено. Излазак из заграђеног простора – исто тако. Дали су нам чај. Према плану јапанског команданта, ми смо тачно у 11 часова и 30 минута напустили ограђени простор и уморни и исцрпљени ступили на палубу енглеске лађе “ Ihion – Аксион“ Завладало је огромно весеље. Многи су усхићено на јапанском викали „Бонзај Нипон“ (Живио Јапан).
Након три мјесеца вожње у вагонима, прешли смо у лађе, на којима је режим живота био потпуно другачији у односу на копно. Након пловидне пет-шест дана Тихим океаном стигли смо у топлије крајеве. За само 15 дана дошли смо из Сибира, гдје се температура спуштала и на минус 50 испод нуле, на простор гдје је било 50 степени у плусу.
Прва лука у коју смо пристигли била је Сингапур. Ту смо се искрцали на копно, гдје је, у част војног команданта тог мјеста, обављена свечана парада.
Друга лука у коју смо пристали била је Коломбо. Ту се утоварао угаљ и остали смо у тој луци цијели дан. Официрима је било дозвољено да изађу у град, а војницима не. Послије луке Коломбо, дошли смо у луку Аден, гдје се нисмо дуго задржали.
Послије тронедјељне вожње лађом, стигли смо у Суец. Био је то почетак марта 1918. године.
Трећи пук у коме сам ја био пошао је за Александрију, а четврти пук је остао у Суецу цијели мјесец дана.
Док смо пловили океаном војници и старјешине нису имали проблема, али када смо се кретали Средоземним морем пратили су нас велики и снажни таласи, због чега су војници имали велику велику вртоглавицу и повраћање.
У Солун смо стигли пред православни Васкрс. Долазак у Солун, у војнички логор Микру, означио почетак новог живота за добровољце. Ту су војници одвојени од официра. Официри су упућени у простор предвиђен за нераспоређене старјешине, а војници на фронту, у Југословенску вардарску дивизију. Наравно, ријеч је о добровољцима који се нису разбољели од маларије и морске болести.
Прије поласка на фронт, ми из Трећег пука смо протестовали због одвајања од наших официра, али та побуна је била узалудна. Растали су се другови и велики пријатељи, који су двије године провели у истој јединици. Тај растанак био је дирљив и изузетно тежак, али до тога је морало доћи. Ипак, добровољцима је на тај начин изнесена велика неправда.
Наш трећи пук рапоређен је у Вардарску дивизију. Напредовали смо у правцу Кавадараца, Велеса, Кочана, Штица, Царева Села, просторима који се налазе уз бугарску границу. Жестоке су се борбе водиле на планини Соко. Нашим јединицама командовао је Стеван Хаџић и пуковник Живан Митровић.
Аустрија је у своје редове регрутовала способне момке, па им није требало много времена да би се опоравили за борбу. Све су то били они што су пребјегли из аустроугарске војске. Куда смо год пошли, за нас није било препрека. Француске старјешине су се дивиле нашим подвизима. Страшне и љуте борбе водили смо на Кајмакчалану и Пелистеру. Често је краљ Петар ишао кроз ровове и соколио војнике. „Је ли, војниче, да ли имаш какав зулум од господе официра, кога имаш од родбине кући, одакле си родом?“. Када ти стави руку на раме полетио би на непријатељски бункер, па макар погинуо.
Било је доста бетонских непријатељских утврђења. Много би нас страдало да није било француске артиљерије, која је разбијала утврђења. Ми смо, заједнички, уништавали све што је пред нама. При крају борби, непријатељ је мало гдје пружао отпор. Бјежао је главом без обзира, само да се што прије дочепа Бугарске.
Постојала је наредба да се војници могу пуштати кући на одређено вријеме на одсуство, па сам се јавио да тражим осам дана, колико се највише и одобравало. Скоро да сам у нашој јединици био најмлађи, па су ми одобрили путовање. Да сам мало више размишљао о путу који треба да превалим од Дебра до моје Романије, не бих се лако одлучио да кренем на далек пут. Углавном, пјешице се путовало, јер је непријатељ у одступању минирао пруге. Више сам прешао пута пјешке него возом. У Прачи сам изашао из воза. Нашао сам се пред кућом моје тетке удате за Нинковића у селу Суве Чесме. Тетка цијепа дрва. Назовем јој Бога. Она мени „Бог ти помогао. Војниче, одакле идеш?“. Кажем, одакле долазим, а она се рапитује да ли тамо има још наших војника и мене пита да ли сам ја жив. Није ме познала. „Има, тетка, и живи су. Рекли су ми да поздравим ко буде питао за њих.“ „-Ајде у кућу, синко“ – каже тетка, а ја велим: „Нећу, журим, немам времена.“ Познајем је, рођена ми је тетка, али она ме није препознала.
У ноћи сам стигао на Буљуковицу, изнад пећине Мегара, на Гласинцу. Уђем у кућу мог стрица мог стрица Ђорђа Зековића. Он сједи на „услонитој“ столици. „Добро вече, стари“, кажем ја. „Бог ти помогао. Одакле си, мора да си издалека“, каже стриц. „Јесам, богами“, одговорим.
Видим, не познаје ме. Није ни чудно, јер сам отишао прије шест година. Мало сам и остарио.
„Како си, стари?“, поново ћу ја. „Које су године, добро“, одговара мој стриц Ђорђо. У том трену на врата улази моја родица Савка. Када ме угледа, руке шири и потрча према мени. „Благо мени, ево нашег Јована“, рече моја родица, а стриц Ђорђо изненађено: „Кога Јована, бона?“ „Па наше Василије“, рече Савка. „Што не кажеш, болан да си ти?“, узбуђено ће стриц. Устаде, поче плакати, пољубисмо се. Ту сам преноћио. Моја родица Савка била нје много лијепа дјевојка. Често су момци о њој пјесме пјевали. Чак сам чуо и у Галицији да момци са Романије пјевају пјесме о мојој родити са Букљовине.
Сутрадан сам дошао кући. Затекао сам стару мајку код куће Моја полусестра Јованка удала се за Крста Амовића у Бандин Оџак. Кућа трошна, мајка стара. Прилично је тешко било то видјети, али сам срећан што сам видио своје најдраже. Морао сам се брзо вратити у јединицу.
Моја чета била је на положају у простору гдје се чувала граница од организованог упада Арнаута на подручје за које се сматрало да ће припасти нашој држави. Остали смо ту до краја јула 1919. године.
По наређењу чувеног генерала Јанка Вукотића, моја јединица је демобилисана.Тада нам је генерал одржао говор, у коме је рекао да је то само примирје које ће трајати од 15 до 20 година, али ја сам био убијеђен да рата никада неће више бити.
Пошли смо у униформама и са личним наоружањем. Кретали смо се пјешице. Када смо дошли у Нову Варош, из кућа су истрчавала дјеца да виде војнике. Било нас је око три стотине. Питали су нас – одакле смо. Било нас је од Рогатице, Сокоца, Праче и других мјеста са Романије.
Дошао сам, коначно, својој кући, на иметак. Кренуо сам у борбу за голи живот.
Полако сам почео, оптерећен свакодневним бригама, заборављати Добруџу, Солун, другове из Вардарске дивизије са којима сам добро и зло дијелио… Настојао сам да се скућим и нормално живим.
Због мојих признања, спадао сам тада у заслужене људе тог времена. Дошао сам кући са високим одличјима медаљом „Милоша Обилића“, француским и румунским одликовањима.
На теферичу код цркве у Сокоцу упознао сам моју будућу супругу Вукосаву, кћерку Јанка Бојовића, дугогодишњег предсједника црквеног одбора. Убрзо смо склопили брак. Вјенчани кум био нам је Никола Цуровић, из нашег села, предсједник општине Соколац, који је, када су нам се дјеца почела рађати, постао и наш крштени кум. То кумство траје и данас. Са мојом Вукосавом изродио сам десеторо дјеце, од којих је двоје умрло. Са двије кћери и шест синова створили смо солидно домаћинство.
Након женидбе, добијам позив од борачке организације да ми се додијели 50 дунума земље. Тек након рата и оног што сам доживио бојиштима, могао сам видјети ко се богати на рачун оних што су стварали државу, како се прсе они који рата нису окусили, понижавају добровољци материјално упропаштени. Тражили су обесправљени да Влада Краљевине Југославије испуни обећања дата на Кргу. На тај корак натјерали су их глад и неимаштина, а не тежња за неким посебним наградама. На добијеној земљи и од оног што сам имао на очевини, имао сам услове да солидно живим.
Био сам свјестан да смо нашим јуначким борбама и јуначким држањем српске војске у Првом свјетском рату помогли Србији да створи велико име и буде награђена високим поштовањем од стране савезника. И непријатељи су нас, због тога, морали поштовати и уважавати. Као заслужан борац и добровољац у то вријеме, два пута сам позиван код краља на вечеру. Добијао сам чак и нова одијела, кравате, ципеле, путне трошкове, али ни једном нисам отишао у Београд. Своје заслуге и одликовања никада нисам истицао, нити сам се бавио политиком и странчарењем. У Русији сам се увјерио да су многи животе изгубили због страначких интереса.
